Pre pojave greha, Adam je imao sreću da neposredno razgovara sa svojim Tvorcem; ali otkako se čovek prestupom odvojio od Boga, ovo veliko preimućstvo uskraćeno je ljudskom rodu. Međutim, planom iskupljenja otvoren je put, kojim stanovnici zemlje mogu još uvek da održavaju vezu sa nebom. Posredstvom svoga Duha, Bog je održavao vezu s ljudima, a božanska svetlost upućivana je svetu putem otkrivenja datih NJegovim izabranim slugama. "Naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi" (II Petr. 1,21).

                Tokom prvih dvadeset pet vekova ljudske istorije nije bilo pisanog otkrivenja. Oni koji su bili naučeni od Boga prenosili su svoja saznanja na druge, i tako je sve to, prelazeći sa oca na sina, neprekidno predavano budućim pokolenjima. Priprema pisane Božje Reči počela je u vreme Mojsijevo. Nadahnuta otkrivenja su tada ušla u sastav jedne nadahnute knjige. Ovaj je rad nastavljen tokom dugog perioda od hiljadu i šesto godina - počevši od Mojsija, istoričara stvaranja sveta i objavljivanja zakona na Sinaju, pa sve do Jovana, pisca najuzvišenijih i najveličanstvenijih istina jevanđelja.

                Biblija upućuje na Boga kao na svoga autora, a ipak je pisana ljudskom rukom; raznovrsnim stilom svojih mnogobrojnih knjiga ona otkriva osobine pojedinih pisaca. Sve to blago otkrivenih istina, iako izraženo ljudskim jezikom, "od Boga je dano" (II Tim. 3,16). Bog je svojim Svetim Duhom prosvetlio um i srce svojih slugu. Dao im je snove i vizije, simbole i slike, a oni kojima je istina na takav način otkrivena, sami su oblikovali misao i izrazili je ljudskim rečima.

                Deset zapovesti objavljenih na Sinaju izgovorio je sam Bog i ispisao ih sopstvenom rukom. NJih je sastavio Bog, a ne čovek. Međutim, Biblija sa svojim Bogom danim istinama, iskazanim ljudskim jezikom, predstavlja sjedinjenje božanskog sa ljudskim. Takvo sjedinjenje postojalo je i u Hristovoj prirodi, koji je istovremeno bio i Sin Božji i sin čovječiji. Stoga se i za Bibliju s pravom može reći ono što je zapisano o Hristu: "I riječ postade tijelo i useli se u nas..." (Jovan 1,14).

                Pisane tokom vekova, u različitim vremenima i posredstvom ljudi koji su se znatno razlikovali po svom položaju, zanimanju, umnim i duhovnim sposobnostima, - knjige Svetog Pisma pokazuju veliku raznolikost ne samo u stilu nego i u načinu prikazivanja izloženih predmeta. Razni pisci različito su se izražavali; često je jednu istu istinu, jedan pisac prikazao upečatljivije nego drugi. Pošto više pisaca pokazuje isti predmet sa različitih gledišta i odnosa, površnom i lakomislenom čitaocu, punom predrasuda, može to izgledati nedosledno i protivrečno, dok duboko misaoni, ponizan i pun poštovanja istraživač, sa jasnim pogledom na stvar, svuda nalazi samo sklad.

                Pošto su istinu iznosili različiti pojedinci, ona je prikazana sa svojih različitih strana. Jedan pisac više je pod utiskom jedne strane predmeta; on shvata i obrađuje one tačke koje su u skladu sa njegovim iskustvom ili s njegovom sposobnošću predstave i pravilnog shvatanja; drugi pak posmatra isti predmet sa neke druge strane; i tako svaki, pod vođstvom Svetog Duha, iznosi ono što je na njega ostavilo najsnažniji utisak - različiti aspekti istine kod svakog pojedinog, ali potpuna saglasnost kod svih zajedno. Istine otkrivene na ovaj način sačinjavaju savršenu celinu prilagođenu potrebama ljudi u svim prilikama i iskustvima života.

                Bogu je bilo po volji da svoju istinu saopšti svetu preko ljudskih oruđa i On ih je sam, svojim Svetim Duhom, osposobio za to i omogućio im da to delo izvrše. On je vodio njihov um kad je trebalo da odlučuju šta će reći i napisati. To blago bilo je povereno "zemljanim sudovima", ali je ono ipak nebeskog porekla. Svedočanstvo je preneto do nas pomoću nesavršenog izraza ljudskog jezika, ali je ono ipak svedočanstvo Božje i poslušno i verno dete Božje vidi u njemu slavu božanske sile, punu milosti i istine.

                U svojoj Reči, Bog je ljudima dao znanje neophodno za spasenje. Svete spise NJegove Reči treba prihvatiti kao jedino autoritativno i nepogrešivo otkrivenje NJegove volje. Oni predstavljaju merilo karaktera, proveru verskog učenja i pravilo hrišćanskog života. "Sve je Pismo od Boga dano, i korisno, za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi. Da bude savršen čovjek Božji, za svako dobro djelo pripravljen" (II Tim. 3,16.17).

                Ipak činjenica da je Bog svoju volju otkrio čoveku kroz svoju Reč, ne isključuje potrebu stalne prisutnosti i vođstva Svetoga Duha. Naprotiv, Spasitelj je obećao da će Ga poslati svojim slugama da im otkrije NJegovu Reč i rasvetliće njena učenja, kako bi ih mogli primeniti u životu. A pošto je Božji Duh nadahnuo Bibliju, nemoguće je da učenje Svetoga Duha bude u suprotnosti sa učenjem pisane Reči.

                Duh nije bio dat - niti će ikada biti dat - da zauzme mesto Biblije; jer Sveti spisi izričito kažu da je Reč Božja merilo kojim se mora proveriti svako učenje i svako iskustvo. "LJubazni, ne vjerujte svakome duhu", kaže apostol Jovan, "nego kušajte duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svijet " (I Jov. 4,1). A Isaija izjavljuje: "Zakon i svjedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore" (Is. 8,20).

                Zabluda onih koji tvrde da su prosvetljeni Svetim Duhom, i da im više nije potrebno nikakvo vođstvo Božje Reči, izlaže delo Svetog Duha velikoj poruzi i sramoti. Takvi se rukovode utiscima koje smatraju glasom Božjim u svojoj duši. Ali duh koji njima upravlja nije Duh Božji. Povoditi se za utiscima i zbog toga zanemarivati Svete spise, vodi samo u zabunu, obmanu i propast. Sve to samo ide u prilog namerama lukavog neprijatelja. Pošto je služba Svetoga Duha od životno bitnog značaja za Hristovu Zajednicu, sotona lukavo nastoji da pomoću zablude ekstremista i fanatika izloži preziru delo Svetog Duha i da na taj način navede i Božji narod da zanemari ovaj izvor snage koji mu je sam Gospod dao.

                Prema Reči Božjoj, NJegov Duh treba da nastavi svoje delo za sve vreme dok se jevanđelje objavljuje svetu. Tokom čitavih vekova u kojima su pisani Sveti spisi Starog i Novog zaveta, Sveti Duh nije prestajao da prosvetljuje srca pojedinaca, pored otkrivenja koja je trebalo da budu uključena u Sveti Kanon. Sama Biblija izveštava da su ljudi preko Svetoga Duha primali opomene, ukore, savete i uputstva, i to u pitanjima koja nisu bila u neposrednoj vezi sa objavljivanjem Svetih spisa. Pominju se i proroci koji su živeli u raznim vremenima, a o čijim rečima ništa nije zabeleženo. Isto tako, i pošto je dovršen kanon svetih spisa Biblije, Sveti Duh je imao i dalje da nastavi svoje delo, da prosvećuje, opominje, bodri i teši Božju decu.

                Isus je obećao svojim učenicima: "A utješitelj Duh sveti, kojega će Otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh." "A kad dođe On, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu i javiće vam šta će biti unapredak" (Jovan 14,26; 16,13). Sveti spisi jasno uče da se ova obećanja ne ograničavaju samo na vreme apostola, već se odnose na Hristovu Zajednicu u svim vremenima. Spasitelj uverava svoje sledbenike: "I evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka vijeka" (Mat. 28,20). A apostol Pavle izjavljuje da su darovi i otkrivenja Duha dati Zajednici "da se sveti priprave za djelo službe, na sazidanje tijela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanje Sina Božjega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta visine Hristove" (Efesc. 4,12.13).

                Za vernike u Efesu apostol se molio: "Da Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave, dade vam duha premudrosti i otkrivenja da Ga poznate, i bistre oči srca vašega da biste mogli vidjeti koje je nad NJegova zvanja. . . i kakva je izobilna veličina sile NJegove na nama koji vjerujemo po činjenju prevelike sile NJegove. . . " (Efesc. 1, 17-19). Uloga i pomoć božanskog Duha u rasvetljavanju razuma i otkrivanju ljudima dubine svete Božje Reči - to je bio blagoslov koji je Pavle tako usrdno tražio za crkvu u Efesu.

                Posle čudesnog ispoljavanja Svetoga Duha na dan Pedesetnice, Petar je pozvao narod na pokajanje i krštenje u ime Hristovo radi oproštenja greha, naglasivši: "I primićete dar Duha Svetoga. Jer je za vas obećanje i za djecu vašu i za sve daljne koje će god dozvati Gospod Bog naš" (Djela 2,38.39).

                U neposrednoj vezi sa prizorima velikog dana Božjeg, Gospod je preko proroka Joila obećao naročito ispoljavanje svoga Duha (Joilo 2,28). Ovo se proročanstvo delimično ispunilo prilikom izlivanja Svetog Duha na dan Pedesetnice, ali će svoje potpuno ispunjenje imati u onom ispoljavanju božanske milosti koja će pratiti završno delo jevanđelja na zemlji.

                Velika borba između dobra i zla sve više će se zaoštravati i postajaće sve žešća sve do samog kraja. Gnjev sotonin protiv Hristove zajednice ispoljavao se u svim vremenima; i Bog je svojim vernima davao svoju milost i svoj Duh, jačajući ih da bi se mogli odupirati sili zlog neprijatelja. Kad su Hristovi apostoli imali da objave NJegovo jevanđelje svetu i da ga zabeleže za sve kasnije naraštaje, njima je na osobit  način bilo darovano prosvetljenje Svetim Duhom.Ali kad se zajednica bude približavala svom konačnom oslobođenju, sotona će raditi sa još većom silom. "Jer đavo siđe k vama i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima" (Otkr. 12,12). On će delovati "sa svakom silom i znacima i lažnijem čudesima" (II Sol. 2,9). Već šest hiljada godina ovaj genijalni um, koji je nekada bio najuzvišeniji među Božjim anđelima, radi uporno rešen samo da prevari i uništi. I svu tu sotonsku veštinu i sve lukavstvo, sve svireposti oprobane u vekovnoj borbi, upotrebiće on protiv Božjeg naroda u konačnom sukobu. I upravo u to vreme opasnosti, Hristovi sledbenici treba da opominju svet ukazujući mu na drugi dolazak Gospodnji, da bi se pripremio jedan narod koji će o NJegovom dolasku stati pred NJim "čist i prav u miru" (II Petr. 3,14). U to će vreme naročiti dar božanske milosti i snage - dar NJegovog Svetog Duha - biti neophodan Zajednici ništa manje nego što je bio i u danima apostola.

                Prosvetljenjem primljenim od Svetog Duha otkriveni su piscu ove knjige prizori dugotrajne borbe između dobra i zla. S vremena na vreme bilo mi je omogućeno da posmatram razvoj ove velike borbe između Hrista: Kneza života, Začetnika našega spasenja, i sotone: kneza zla, začetnika greha i prvog prestupnika svetog Božjeg zakona. Svoje neprijateljstvo prema Hristu, sotona ispoljava i prema NJegovim sledbenicima. Ista mržnja prema načelima Božjeg zakona, isti metod obmanjivanja koji zabludi daje oblik istine a ljudske zakone stavlja na mesto zakona Božjeg i navodi ljude da umesto Tvorca obožavaju dela NJegovih ruku, mogu se primetiti u čitavoj istoriji prošlosti. Sotonini napori da pogrešno prikaže Božji karakter kako bi ljudi stekli pogrešan pojam o Bogu i posmatrali Ga više sa strahom i mržnjom nego sa ljubavlju, sotonina nastojanja da ukloni Božji zakon i navede ljude na zaključak da su oslobođeni njegovih zahteva, i svirepo progonstvo onih koji bi se usudili da se odupru njegovim obmanama - sve je to uporno nastavljeno vekovima. Tragovi svega toga mogu se videti u istoriji patrijaraha, proroka i apostola, mučenika i reformatora.

                U poslednjem velikom sukobu sotona će se poslužiti istom taktikom, ispoljavaće isti duh i težiti istom cilju, kao i u svim prošlim vekovima. Što je bilo, opet će biti; samo što će predstojeća bitka biti tako strašna kakvu svet još nije video. Sotonine obmane postaju sve prepredenije a njegovi napadi sve odlučniji. Pokušaće da prevari "ako bude moguće, i izabrane" (Marko 13,22).

                Kada mi je Božji Duh ukazao na velike istine Božje Reči i otkrio prizore prošlosti i budućnosti, naloženo mi je da i druge obavestim o onome što mi je pokazano - da napišem istoriju borbe u prošlim vekovima i naročito da je tako prikažem da ona rasvetli predstojeću bitku koja se brzo približava. Držeći se ovog uputstva, nastojala sam da događaje u istoriji Božje zajednice tako odaberem i svrstam da bi se istakao razvoj velikih istina koje su u raznim vremenima bile upućivane svetu, kako su te istine izazivale gnjev sotonin i neprijateljstvo crkve koja je ljubila svet, i kako su održavane svedočanstvom onih koji "ne mariše za život svoj do same smrti" (Otkr. 12,11).

                U tim zapisima može se videti nagoveštaj borbe koja nas očekuje. Ako ih posmatramo u svetlosti Božje Reči, i ako smo prosvetljeni NJegovim Duhom, možemo videti demaskirane zamke lukavog neprijatelja i opasnosti kojih se moraju čuvati oni koji prilikom dolaska našeg Gospoda žele da budu "bez mane.

                Veliki događaji koji su obeležili napredak reformacije u prošlim vekovima, poznate su istorijske činjenice i opšte priznate u protestantskom svetu,činjenice koje niko ne može pobiti. Ovu istoriju ja sam prikazala ukratko, u skladu sa svrhom i obimom knjige; činjenice su sažete na tolikom prostoru u tekstu koliko je bilo neophodno da bi se pravilno shvatila njihova primena. U nekim slučajevima gde je istoričar tako grupisao događaje da oni ukratko pružaju jasan pogled na određeni predmet, ili je pojedinosti podesno povezao u celinu, navodila sam njegove reči; ali u nekim slučajevima nije im dato naročito poverenje, jer citati nisu dati u nameri da istaknu pisca kao autoritet, već zato što njegovi iskazi pružaju jasan i ubedljiv prikaz događaja. Slično sam postupala i pri navođenju objavljenih iskustava i mišljenja onih koji u naše vreme unapređuju delo reformacije.

                Svrha ove knjige nije toliko da pruži nove istine o borbama vođenim u prošlosti, nego da istakne činjenice i načela koja mogu biti od značaja za događaje u budućnosti. Međutim, sagledani kao deo vekovne borbe između sila svetlosti i tame, ovi zapisi o prošlosti dobijaju novo značenje; preko njih određena svetlost pada na budućnost i osvetljava put onih koji će, kao reformatori prošlih vremena, čak i uz opasnost da izgube sve na ovom svetu, biti pozvani da svedoče "za Riječ Božju i za svjedočanstvo Isusa Hrista."

                Obelodaniti prizore velike borbe između istine i zablude; otkriti sotonina lukavstva i sredstva kojima mu se možemo uspešno odupreti; pružiti zadovoljavajuće rešenje velikog problema zla, osvetljavajući njegovo poreklo i konačnu pobedu nad grehom na takav način da se potpuno sagleda pravednost i dobrota Stvoritelja u svim NJegovim postupcima prema NJegovim stvorenjima; i istaći svetost i nepromenljivost NJegovog zakona, - to je cilj koji se želi postići ovom knjigom. A da bi se, zahvaljujući njenom blagoslovenom uticaju, mnoge duše oslobodile vlasti tame i postale učesnice u "nasljedstvu svetijeh u vidjelu", na slavu Onoga koji nas je ljubio i sebe predao za nas, - to je najusrdnija molitva njenog pisca.                                                                            

1. G. Vajt