LEPOTA KARAKTERA

5. BESMRTNA PONIZNOST

Poniznost je aktivno načelo, usmereno ka sve većem poznavanju Božje veličine i ljubavi. Ona proizlazi iz shvatanja Stvoriteljeve beskrajne sile i mudrosti, a naše nemoći i ništavnosti. Veće saznanje rađa veću poniznost. Ona nas poziva da ljubimo Boga kao svemogućeg Oca a ljude kao braću. Njene karakteristike su ljubaznost i nežnost, otmenost i saosećajnost u odnosu sa ljudima a bezuslovno verovanje u Reč Hristovu. Poniznost je pravi pristup Bogu i ljudima. Njen poučljiv stav i molbeni duh traži rasvetljenje i mudrost, i dobija ih. Hrišćanin otkriva poniznost izražavanjem Hristove plemenitosti, spremnošću da pomogne, ljubaznošću u rečima i nesebičnošću u delima.

Naš uspeh ne zavisi toliko od naše intelektualne sposobnosti koliko zavisi od poniznosti srca u traženju Božje pomoći. Bežanje od odgovornosti iz straha od neuspeha ne može se smatrati poniznošću. Poniznost je znak saglasnosti sa Hristovim životom i pokazuje se na dostojanstven način. Nemarnost i neurednost, sumnja i neverovanje, ne spadaju u poniznost. Naprotiv, poniznost je put uspeha, urednosti, čistote i sigurnosti. Ona ne smanjuje napore za samoobrazovanjem i napretkom. Biti ponizan znači pobediti sebe, svoju nepopustljivost, želju za važenjem i isticanjem svoje pravednosti.

„Ne da sam već odneo nagradu“, rekao je veliki apostol Isusa Hrista, „ili da sam već dostigao savršenstvo, nego trčim ne bih li ga dohvatio.“ Filibljanima 3,12. Pavlov napredak u poniznosti bio je napredak u hrišćanskom iskustvu i sve većoj sličnosti Hristu. Njegova sve veća poniznost bila je znak njegovog sve većeg posvećenja. Iako veliki u Božjim očima, apostol nije mogao da vidi svoju veličinu jer je gledao na savršenstvo i uzvišenost Beskonačnoga. Hteo je da postane sličan Hristu. Posmatrajući uzvišenost Hristovog karaktera, njegov karakter mu se činio nesavršen. Umesto da se hvali svojom svetošću, apostol Pavle je sve više uviđao svoju grešnost. On je tražio da prikrije svoju „pravdu“ i da izbegne sve što bi privuklo pažnju na njega.

Jedan od najponiznijih ljudi u svetoj istoriji Božje knjige bio je Enoh, „sedmi od Adama“ (Juda 14). Pripadao je lozi vernih svedoka i iskrenih Božjih poklonika kroz čije je umove još uvek strujala svežina Božjeg prisustva. Bili su to ljudi izvanrednih intelektualnih sposobnosti, uzdignuti i oplemenjeni onim što su slušali sa Adamovih usana. U Enohovo vreme nije bilo mesta skepticizmu. Niko nije mogao da odriče Božji vrhovni autoritet i postojanje. Edemski vrt je još uvek postojao, Adam je bio među njima skoro hiljadu godina, i njegove reči nisu se mogle osporavati. Kraj njegovih nogu mladi Enoh je saznao o tragediji greha, ali i o Božjem obećanju o dolasku Iskupitelja.

Od svoje mladosti koja se merila vekovima, Enoh je mogao da stoji pred vratima izgubljenog raja i razmišlja o nepovredivosti Božjeg Zakona i rezultatima prestupa. Mogao je da proverava Adamove reči gledajući plamene mačeve nevidljivih anđela koji su se lelujali pred drvetom života. Video je Adamov život pun kajanja, tuge, poniznosti i skrušenosti. Njegov naraštaj je imao ogromnu fizičku i intelektualnu snagu. Iako su živeli stolećima, njihove duhovne sposobnosti su se brzo razvijale. Enoh je bio među onima koji su ljubili Boga i živeli u saglasnosti s njegovom voljom.

Enoh je bio čovek koji je od svoje rane mladosti hodao s Bogom, iako ga je mogao videti jedino verom. Njegovo znanje i vera su se poklapali. On je znao da je Hristos uz njega i čvrsto se držao njegovih načela. Enoh nije mogao da se pozove na Sveto pismo, ali je poznavao načela svog nevidljivog Saputnika. Enohov život u prijateljstvu s Bogom nije bio život u nekom snoviđenju ili odsustvu iz života, nego u direktnom izvršavanju Božje volje u svakodnevnim dužnostima. On se nije pretvorio u pustinjaka. Njegova služba Bogu ogledala se u nepokolebljivom ispunjavanju dužnosti kao oca i muža, prijatelja i građanina.

Enohovo srce bilo je u saglasnosti sa Božjom voljom. On je imao pred sobom vekove života, ali je živeo u takvoj saglasnosti sa principima Božje pravde kao da ima pred sobom još samo jedan dan života. Njegovo poznavanje Božje ljubavi je raslo sve više, a svest o ličnim vrlinama postajala je sve manja. Njegova poniznost je postajala sve veća, ljubav sve toplija, posvećenje sve dublje.

I kako su vekovi prolazili, Enoh je produbljivao svoje znanje, jačao duhom i rastao u plemenitosti i svetosti. Bio je počašćen naročitom Božijom milošću: postao je prvi prorok na Zemlji. Mnogo dana je provodio u samoći, predan razmišljanju i molitvi. Daleko od ljudske vreve i bezakonja, tražio je jasnije shvatanje Božje volje da bi je primenio u svom životu. Molitva je bila disanje njegove duše. Stalno u posmatranju neba, ispunio se osećanjem božanske veličine i Božjeg savršenstva i postao jedan od najponiznijih ljudi koji su ikada živeli na svetu.

Bog je otkrio Enohu svoje namere u sadašnjosti i budućnosti. Poverio mu je tajnu o dolasku sveopšteg potopa, ali još potpunije tajnu o planu spasenja ljudskog roda. Vodio ga je iz generacije u generaciju sve do naših dana i pokazao završne prizore istorije sve do Hristovog drugog dolaska. U najdubljoj poniznosti pred najvećim otkrivenjima Božjeg Duha, Enoh je prorokovao ne samo o dolasku vode nego i vatre s neba govoreći: „Gle, ide Gospod s hiljadama svetih anđela svojih da učini sud svima i da pokara sve bezbožnike za sva njihova bezbožna dela kojima bezbožnost činiše, i za sve ružne reči njihove koje bezbožni grešnici govoriše na Njega“ Juda 14.15.

Stotine godina Enoh je tražio čistotu srca da bi živeo u slozi s Nebom. Tri stotine godina je hodao s Bogom (1. Mojsijeva 5,24). Iz dana u dan je čeznuo za sve tešnjim jedinstvom, sve bližom zajednicom s Bogom sve dok ga Bog nije uzeo k sebi! Poniznost ga je dovela na prag Neba, i trebalo je samo jedan korak da pređe u zemlju blaženstva. I zaista, Enoh je postao prvi čovek koji je ušao u novi Jerusalim na nebesima. Portali su se otvorili i on je prošao kroz kapije svetoga Grada, prvi u poniznosti — prvi u slavi. „Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti; i ne nađe se, jer ga Bog premesti, jer pre nego ga premesti, dobi svedočanstvo da ugodi Bogu.“ Jevrejima 11,5. Bilo je to svedočanstvo o poniznosti!

Štampa El. pošta