LEPOTA KARAKTERA

6. JOSIFOVA SAMOKONTROLA

Samokontrola je potčinjavanje svoje volje Božjoj volji, život prema božanskim načelima, a ne prema okolnostima. Samokontrola je navika na red u svim životnim poslovima bez obzira na teškoće koje se javljaju. Ona znači prihvatanje Božje volje za obrazac ponašanja u svim situacijama, i Božje reči kao pravila za svakodnevno vladanje.

Ljudi i žene koji vladaju sobom nisu igračka u rukama iskušenja. Oni se vladaju po istini i ravnaju prema principima. Ne prodaju načela za ljudsku pohvalu niti skreću s dužnosti da bi izbegli nečiju mržnju. Pravilo njihovog života je Božja mudrost, a ne ljudska filozofija.

Vreme polaganja temelja za zgradu principa u kojoj se živi i radi je mladost. Mladost je vreme setve koje određuje žetvu u ovom životu i zauvek. Samokontrola vodi uspostavljanju dobrih navika, a iskorenjivanju loših.

Josifov život svetli od njegove rane mladosti kao živi primer zadivljujuće samokontrole, koju nikakva iskušenja nisu mogla slomiti. Njegovo mišljenje i njegov izbor u svakom trenutku bili su na liniji Božjeg straha i mudrosti. Njegove namere su ostale čiste uprkos najprljavijim iskušenjima. Pravac njegovog kretanja mogao se sa sigurnošću predvideti, bez obzira na klizav teren. Josifova samokontrola počela je pod krovom očevog šatora, a krunisana je najvišim položajem na dvoru jedne od najvećih imperija staroga sveta.

Potomak sumerskog plemića iz grada Ura, sin Rahilje i Jakova, Josif je bezbrižno živeo u Hananu pod budnim okom svoga brižnog oca. Majka mu je umrla pri rođenju njegovog mlađeg brata, ali je otac preuzeo sve dužnosti roditelja i vaspitača. Prve godine njegovog detinjstva bile su presudne za formiranje njegovog karaktera. Poštovao je očeva uputstva i pokazivao ljubav i poslušnost zahtevima Božje volje. Već kao dečak davao je dokaze svoje moralne ozbiljnosti i čvrstine. Naučio je da savlađuje svoje želje i prohteve, i to se pokazalo kao presudno u njegovom kasnijem životu.

Retka unutrašnja lepota zračila je celim njegovim bićem. U svom svakodnevnom životu pokazivao je izrazite osobine jednog plemenitog duha, bratsku pažnju i sinovsku nežnost. Kad je ostao bez majke, dvostruko jače se njegovo srce privilo uz oca. Ljubav je bila obostrana. Čak je Jakov „voleo Josifa više nego ijednog svoga sina“. 1. Mojsijeva 37,3. Iako to nije bila očeva bezrazložna pristrasnost, ipak je postala uzrok mnogim Josifovim nevoljama.

Iako je Josif ljubio svoju braću, oni su ga omrzli. „A braća videvši gde ga otac ljubi najvećma izmeću sve braće njegove, stadoše mrzeti na nj.“ 1. Mojsijeva 37,4. Iznenada im se pružila prilika za osvetu i oni su je iskoristili. Nisu se obazirali na to što je Josif prešao celu pustinju da bi ih našao i doneo im ponude od kuće, uhvatili su ga s namerom da ga ubiju, ali su učinili nešto što je bilo gore od smrti: prodali su ga kao roba madijanskim trgovcima. Ovi su ga odveli u Egapat i preprodali Petefriju, zapovedniku faraonove garde.

Od očevog ljubimca postao je bedni rob. Njegova šarena haljina je umrljana krvlju jednog zaklanog jareta i poslana ocu sa okrutnom porukom: „Nađosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvojega ili nije.“ 1. Mojsijeva 37,32. Jakovljeva nepromišljena pristrasnost dovela je do teških posledica. Ne samo da je privremeno izgubio Josifa, nego se i Josif kao sin ljubimac iznenada našao u ulozi poslednjeg sluge u tuđoj kući. Ali u tim gorkim trenutcima Josifove misli su se okrenule Bogu za pomoć.

Od ranog detinjstva naučio je da ljubi Boga i da mu se obraća. Sada su sve očeve lekcije živo iskrsle pred njegovim uplakanim očima. Njegov otac bio je daleko, ali Bog njegovog oca bio je s njim. To mu je vratilo poverenje i snagu. Odlučio je da mu se potpuno preda i da mu služi u tuđini kao kod kuće.

Josif se našao na prekretnici, ali je izabrao stazu dužnosti, i to ga je spaslo. Njegov očajan položaj doveo ga je u najbližu vezu s Bogom, i ovaj lepuškasti mladić preobrazio se u čoveka od reči, razumnog, hrabrog i načelnog. Prihvatio je Božju volju kao najvišu vlast nad sobom, i time zadobio kontrolu nad svojim osećanjima i željama. Ubrzo se njegov izbor pokazao kao pravilan. ,,I Gospod beše s Josifom, te bi srećan... i gospodar njegov vide da je Gospod s njim ... i postavi ga nad celim domom svojim.“ 1. Mojsijeva 39,2-4.

Sve dotle je Josif ostao neokaljan grehom u neznabožačkom Egiptu. A kada se tome najmanje nadao njegova samokontrola je bačena u najžešći okršaj sa samim sobom. Iskušenje kojem je bio izložen izgledalo je jače, lukavije i neodoljivije od svih drugih. Njegova neviđena moralna čistota i lepota karaktera koja je ozarivala njegovo mladićko lice bila je izazov za neprijatelja; gospodarica je rešila da ga osvoji po svaku cenu.

Juriš na tvrđavu Josifove samokontrole došao je kad su propali svi manevri sotonske strategije i ženskog lukavstva. Josif je bio svestan posledica zatvaranja svih kapija gospodaričinoj ljubavi. Znao je da ga čeka nemilost, tamnica a možda i sama smrt. Njegova cela budućnost zavisila je od njegove samokontrole. Ali, pre nego je kocka bačena, odluka je bila donesena. Na otvoreni izazov nije dugo čekao, ali ga je dočekao spreman. Ostavljajući svoju haljinu u rukama nasrtljive gospodarice, Josif je otkrio svu silu hrišćanske samokontrole: savršenu hladnokrvnost, promišljenosti i prisebnost.

Bežeći od greha, Josif se približio prestolu Svevišnjega. Odužujući se gospodaru poverenjem za poverenje, Josifova prva misao bila je Bog. Znao je da se uvek nalazi u njegovom prisustvu, i nije ni pomislio da ga izneveri. Vodeću misao svoje samokontrole izrazio je rečima: „Kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio?“ 1. Mojsijeva 39,9.

Da Petefrije nije bio uveren u Josifovu nevinost, Josif bi smesta bio kažnjen smrću. Ovako, on ga je samo poslao u zatvor, ali za Josifa je tamnički prag bio podnožje faraonovog prestola. Iz tamnice je stupio pred faraona. Njegova samokontrola bila je bogato nagrađena. Kako su divno zvučale faraonove reči punog priznanja njegove nevinosti: „Nema nikoga tako mudra i razumna kao što si ti ... Evo postavljam te nad svom zemljom Misirskom. I skide faraon prsten s ruke svoje i metnu ga Josifu na ruku ... I oženi ga Asenetom, kćerju Potifere sveštenika Onskoga.“ 1. Mojsijeva 41,39-45.

Štampa El. pošta